Pisala sam ranije o značaju humora, u radu objavljenom u Međunarodnom žurnalu za logoterapiju, kojim smo prošle godine slavili 75 godina knjige Viktora Frankla „Zašto se niste ubili“.

O tome kako sam živeći u Velikoj Britaniji krajem 90-ih godina prošlog veka shvatila da ne mogu da se setim kako se smeju članovi moje porodice, moji prijatelji. Tužno! Nisam tada napisala da jeste postojala jedna osoba čijeg smeha sam mogla da se setim, ali u trenutku pisanja rada nisam. To je moja drugarica iz detinjstva, iz osnovne i srednje škole, Dara. Nju sam ovog leta posle mnogo godina opet pronašla. Dara se tako zarazno smejala da smo jednom prilikom zbog njenog smeha kojim je započeo čas matematike, morali da odložimo pismeni zadatak. Smejao se naš profesor u gimnaziji i ceo razred, predvođen Darinim glasnim i zaraznim smehom. Sada kada sam ponovo pronašla Daru srećna sam što se i dalje mnogo i zarazno smeje, svemu i svačemu. Kakav DAR moje drage drugarice Dare!

Pošto sam sa Darom izgubila kontakt, došla su neka teška vremena, a mi smo zaboravili da se smejemo. To mora da se vežba i da se stalno „praktikuje“.

Kasnije, iako sam se u coaching-u, mentorstvu i superviziji obučavala uglavnom na programima u Velikoj Britaniji, a moji učitelji su imali sjajan i tipičan britanski smisao za humor, sve do studija logoterapije na Institutu Viktor Frankl u Teksasu ja nisam znala da „koristim“ humor, u radu i životu. Ali, ako je humora bilo u koncentracionom logoru, onda bih morala i ja to da primenim!

Na vest da će se u Crnoj Gori tradicionalno održati takmičenje u izležavanju, predložila sam Suzani da napišemo za Pravo i Zdravo jedan članak o tome. Da povežemo sa našom pričom o važnosti dokolice i da se svi zajedno malo nasmejemo.

Takmičenje se završilo i stiže vest: “Šampion Crne Gore u izležavanju: Nije bilo teško, nisam se ni zagrejao“. Suzana i ja smo se toliko smejale, kaže pobednik: „Nisam se ni zagrejao“. Ok, gotova priča, možda ćemo naći devojku koja je jedne godine pobedila (ako se dobro sećam!), pa će nam ona ispričati tu priču o takmičenju u izležavanju.

Iste večeri stiže vest, da je pobednik upao u redakciju „Dana“ nezadovoljan što su objavili vest da je pobedio i napisali da je „potpuni džabalebaroš“. Ne, nije smešno jer je jedan od novinara i povređen. Pobednik je priveden.

A opet, smešna je čitava ta ideja takmičenja u izležavanju, u Crnoj Gori. I to da se pobednik „nije ni zagrejao“. A tek ova reč „džabalebaroš“ koliko je smešna. Džaba-leb-aroš! Baš smešno!

Ovde dolazimo do priče o perspektivi. Šta je zapravo smešno? Uvek možete pronaći nešto smešno, uvek možete da gledate na stvari, ljude i događaje iz perspektive „smeha“. To može biti odlična vežba za uvođenje smeha u svakodnevni život; probajte da u svemu pronađete nešto smešno.

Frankl preporučuje da se često i mnogo smejemo (a on je bio lekar, psihijatar i neurolog), naročito sebi. Koliko sam uspela da saznam o njemu, bio je jako duhovit čovek. Možete pogledati ovaj kratak video gde je osim važne poruke uspeo i da zasmeje publiku: Viktor Frankl: Why believe in others | TED Talk

Smejati se sebi je najslađe; ja recimo stalno idem u prodavnicu iako nemamo velike potrebe, ali valjda je to tako kada živite daleko od civilizacije. Prozvala sam sebe „Ceger Tetka“ i smejem se sama sebi dok uz naše brdo nosim cegere iz prodavnice, iako nisu laki (reč Ceger je isto presmešna, kao i mnoge druge reči, npr. meni je jako smešna i reč Šerpa).

Frankl još ističe da su humor i kreativnost povezani!

Za više humora u životu preporučujem da nađete mesto i vreme za humor.

Pronađite mesta gde ćete se nasmejati. FB ili Instagram strane, portali sa smešnim video zapisima. Na ružne vesti iz naše stvarnosti često su komentari na portalima i društvenim mrežama jako duhoviti i nasmeju me. Zatim knjige poput one „Psiholozi, psihijatri i drugi bolesnici“. Serije, filmovi.

Takođe, odredite vreme da se svakog dana nečemu dobro nasmejete, par minuta. Može to biti uz jutarnju kafu dok ste na vašem „mestu za humor“ (sajt, strana, knjiga) ili uveče dok sumirate utiske dana. Uvek postoji nešto smešno.

I za kraj, malo smeha iz moje dve zbirke kratkih priča. Pisanje priča je isto odlično i mesto i vreme za humor.

ZDRAV ŽIVOT (Iz zbirke „Šumadijske Haiku Priče“, e-izdanje ISBN-978-86-902422-1-4)

Jedan stanovnik našeg sela odlučio se za rekreaciju pod stare dane; džogiranje po duboko uzoranoj njivi, u stilu Rokija.

„Jesi Ti sine dobro?“ pita ga tetka sutradan.

„Jesam Tetka, što?“

„Pa što trčiš sine po njivi gore-dole, video te Zoki? Nemoj da me zabrinjavaš, ljubi Te tetka“:

Kraj priče.“

PODCAST (Iz zbirke „Pogledi sa Trešnje“, e-izdanje ISBN 978-86-902422-2-1)

„Podcast je ego trip u kome se ne zna da li više zna gost ili voditelj.

Stepen pozitivnog učinka podcast-a na gledaoca obrnuto je proporcionalan broju podcast-a koji je gledao i slušao“.

Originalna misao © Slađana Milošević

 

Foto: pexels.com

Unsplash.com