Od završetka studija logoterapije (program Instituta Viktor Frankl u Teksasu, SAD) razmišljam o vezi: aikido – logoterapija.

Aikido je moderna borilačka veština. Ali aikido uopšte ne liči na „borbu“, više liči na ples. To je zato što aikido koristi pravovremeno korišćenje energije protivnika, kako bi se „sukob“ završio tako da se ne niko od učesnika zapravo ne povredi (bez loše karme!). (Demonstraciju aikido „borbe“ možete videti ovde).

Logoterapija sa druge strane je tzv „treća škola psihoterapije“ koja nas uči da je smisao sve. Imamo slobodnu volju, a smisao možemo naći u aktivnostima, iskustvima i patnji. Logoerapiju je osmislio dr Viktor Frankl, bečki lekar, neurolog i psihijatar, koji je za vreme rata preživeo četiri koncentraciona logora! Njegovu knjigu „Zašto se niste ubili, traženje smisla življenja“ svakako uvek preporučujem za čitanje.

Sada se sigurno pitate kakva je veza aikido-a, plesa i logoterapije? Ne znam sve tačno, ali osećam da postoji. A potvrdu toga dobila sam skoro od koleginice iz Zagreba, koja je logoterapeut i radi doktorat na temu veze pokreta i logoterapije (http://www.vida.com.hr/kineziologija/). Takođe, jedan od kolega sa studija logoterapije, profesor fizike sa doktoratom, poreklom iz Japana oduševio se idejom o „povezivanju“ pokreta i logoterapije, i sam je godinama trenirao kendo!

Pa, evo ukratko ću za ovaj blog pokušati da objasnim kakvu vezu sam našla između logoterapije i pokreta (ples, aikido).

Kao što sam rekla, životu smisao mogu dati aktivnosti, iskustva i patnja. Pokret, ples je aktivnost ali svakako i divno iskustvo, zar ne? Pokret, uz muziku, društvo drugih ljudi… smisao.

Osim toga, u plesu ne uživamo samo mi koji plešemo. Sa nama, plešući uživa i još neko, ko sa nama igra ili nas gleda. Tako da ples zapravo nije samo aktivnost za nas same, već kako za one koji sa nama u plesu učestvuju tako i oni prema kojima smo nakon plesa, bolji, raspoloženiji. Ovo se svakako uklapa u osnovne postavke logoterapije, koji kažu da treba uvek nešto raditi i za druge, ne samo za sebe. (Self-transcedence, „izaći iz Sebe“). To takodje daje smisao.

Osim toga, mislim da pokret isto kao i logoterapija „veruje“ u ono najbolje u nama. I ako počnete da plešete ljuti, imaš li šanse da tako završite ples?

Takođe, mislim da pokret kao i logoterapija u osnovi veruju u ljubav i to da je ona najvažnija. Jer kad plešemo mi volimo: sebe, druge, svet…

Pisaću još, samo da promislim 😊

A to će svakako ići lakše uz ples 😉