Dr Natalija Radivojević Banović je psiholog, HR edukatorka, studentkinja geštalt psihoterapije, mama i plesačica.

Za Ples i Grad priča o tome koliko dobra joj je doneo ples.

„Ples je tu od kad znam za sebe. Pa ipak, ni malo mi nije lako da pretočim u reči sve ono što je ples uneo u moj život i što i dalje donosi.

Kada sam imala 2 godine, odlazak „na muziku“ je bio izvor čiste sreće (i sjajan motivator mojim roditeljima da se reše pelena :)). Sa 6 godina, ples je bio ispunjenje moje želje da budem balerina. U slobodno vreme – način da izrazim svoju radost, a kasnije, kako sam odrastala i druge, mnogo složenije doživljaje i emocije.

Nakon baleta i grupnih nastupa koji traže usklađenost svih plesača, otkrila sam standardne i latinoameričke plesove koji svoj smisao dobijaju u partnerskom plesu. Sa 14 godina, to je bila potpuno nova dimenzija igre koja se susrela sa isto tako novonastajućom Ja. Otkrivala sam jedan potpuno novi vid ritma i pokreta, svoju ženstvenost i dijalog u pokretu. Brojni sati provedeni u plesnoj sali učinili su da ples postepeno prestaje da bude zbir naučenih koraka i postaje sofisticirana kreativna komunikacija na plesnim večerima, a nešto kasnije i na plesnim turnirima. Bilo je to nešto slično doživljaju kada ovladavate stranim jezikom zamuckujući reč po reč, a onda iznenada uspete da pretočite sve svoje misli i osećanja u čitave rečenice i eseje. Kao magija čiji  sastavni deo odjednom postajete baš vi, a da niste ni bili svesni da takvu estetiku možete i umete da proizvedete.

Gledala sam kako kroz ples sazrevamo i obrnuto –  kako se ples menja i sazreva zajedno sa nama. U početku sam volela energične latino plesove. Valceri i ostali standardni plesovi su u odnosu na njih bili nekako spori i praznjikavi. Slično kao što nam i u životu može delovati da je mnogo akcije i mnogo ljudi isto što i osećaj ispunjenosti. Negde kada sam već bila na fakultetu, počela sam da otkrivam bogatstvo, eleganciju i punoću engleskog valcera, sloufoksa, tanga. Reklo bi se da za većinu plesova rezervisanih za balske dvorane upravo važi princip – manje je više. Sporije, delikatnije, sa većom posvećenošću svakom pokretu i u izvedbi i u doživljaju, za mene je značilo više svesnosti, više bivanja, više prisustva, više usklađenosti sa sobom i partnerom, više istinskog zadovoljstva.

Došli su i dani kada za aktivno bavljenje sportskim plesom nije ostajalo previše vremena. Čak i tada, ples je bio i ostao moj tajni saveznik i izvor nepresušne podrške i radosti. Bilo da sam sa mojim mališankama koje obožavaju da obuku suknjice pa da pravimo „diskoteku“, bilo da se okupim sa nekim od mojih plesnih prijatelja na nekom plesnom događaju ili sam sama pa „odvrnem muziku“ – ples je uvek tu da izmami ono najbolje i najlepše u nama, da izmami našu dušu da se pokaže i razigra u svoj svojoj raskoši.“

Više o Nataliji i njenom radu na:

https://www.instagram.com/natalijaradivojevicbanovic/

https://www.linkedin.com/in/natalija-radivojevi%C4%87-banovi%C4%87-phd-7939aa32/

Foto: privatna galerija